IN MEMORIAM - професор Раденко Јанев
Напустио нас је наш драги професор Раденко Јанев, који је у нашој школи оставио велики траг, као педагог, колега и пре свега - човек.
Његова оданост Гимназији није престала одласком у пензију - као пензионер, предано је давао свој допринос у виду дивних и поучних чланака за школске новине, "Вуков гласник".
Због тога, нашег професора памтимо и чувамо у најлепшем сећању.
Колектив Гимназије
Пасионирани љубитељ гусала
Сердар Раденко Раде Јанев уз милогласне струне
Да ли бисте нам, цењени професоре, за почетак нашег разговора нешто рекли о свом пореклу и о својим младалачким данима?
Рођен сам у селу Брестница, општина Врање, пре 77 година. Године старости најлакше рачунам по Вуковим саборима. Колико је Вукових сабора, толико је мени година. Завршио сам Гимназију „Бора Станковић“ у Врању, вишу педагошку школу у Нишу, вишу војну школу у Задру и факултет народне одбране у Београду.
Далеке 1962. године са супругом Браниславом доселили сте се у наш град. Одакле сте дошли, где сте се запослили и шта вас је инспирисало да изаберете наш завичај да ту свијете своје породично гнездо?
У Лозницу смо моја супруга и ја дошли из Уба. Ја сам на Убу радио као професор Угоститељско – домаћичке школе, а моја супруга је радила у основној школи, где је њен ученик био познати фудбалер Драган Џајић.
Примљени смо у Основној школи „Анта Богићевић“ за наставнике математике и физике. Ја сам ту радио 11 година, а затим сам прешао да радим у Гимназији „Вук Караџић“ и ту остао и радио 22 године, све до одласка у пензију. Предавао сам физику и одбрану и заштиту. За обе школе ме везују изванредне успомене и обе су ми веома драге.
Моја супруга Бранислава дошла је у Лозницу због реке Дрине, јер је она из Вишеграда, а ја због Вука Караџића, гусала и епске поезије.
Свој радни век и своје професионалне амбиције остварили сте добрим делом и у нашој гимназији. Чега се најрадије сећате из тог доба?
У гимназији сам од својих ученика захтевао три ствари: дисциплину, ред и рад. Ученици су то прихватили и држали се тога у току целе школске године, без било каквог приговора или негодовања. Сматрали су за потребно да се понашају „војнички“, иако то није било ни лако ни једноставно. Није се десило да иједан ученик дође у кабинет без оловке и свеске од сто листа и са дебелим корицама. Стално су имали на уму реченицу:“ Ко заборави да понесе оловку, то је исто као кад је пошао да брани отаџбину, а заборавио пушку код кућe“.
Имате солидан пензионерски стаж.Чиме се можете похвалити када је реч о осмишљавању слободног времена?
После мог одласка у пензију пре 12 година, наставио сам да се бавим, како ја обично кажем, „друштвено – корисним радом“, кад ме неко пита шта радим као пензионер. Питају ме имам ли неки „хоби“, а ја кажем да имам: шетње, пчеле, гусле и епска поезија.
Када сте заволели гусле? Ко је инспирисао ту вашу бескрајну љубав и посвећеност овом инструменту?
Гусле и епску поезију сам заволео још као дечак, јер у кући у којој сам се родио био је музички инструмент сличан виолини, а помало и гуслама. Мој деда, отац, а касније и ја свирали смо на том инструменту и певали епске јуначке песме из Вукове збирке. Ја сам у томе уживао, а посебно у епским песмама са којима се и дан-данас дружим.
Стицајем неких невероватних околности и моја супруга потиче из познате музичке породице. Њен деда по оцу је био један од познатих гуслара. Он је оснивач гусларског друштва „Филип Вишњић“ и организатор Првог фестивала (утакмице) гуслара краљевине Југославије 1924. године у Сарајеву.
Какaв је ваш став према према лику и животном делу Вука С. Караџића?
Прочитао сам све епске песме из Вукових збирки, неке и више То понекад и данас чиним. Велики сам поштовалац и обожавалац Вука Стефановића Караџића и његових дела, као и гусала и епске поезије. Гусле су за мене извор и надахнуће народног памћења, које чувају истину о нашем народу и његовој борби за опстанак.
Сазнале смо да сте један од оснивача гусларског друштва у Вуковом крају.
Дивно би било да нам о томе мало подробније испричате.
Пре више од 25 година био сам један од оснивача гусларског друштва у Вуковом крају имајући стално у виду да се Вук не може одвојити од гусала нити гусле од Вука. Председник сам гусларске секције КУД „Караџић“, а пре тога сам тај статус имао у гусларској секцији „Петар Петровић Његош“ РКУД „Вискоза“, укупно више од 27 година. Аутор и водитељ сам великог броја гусларских приредби у Вуковом дому културе и Специјалној болници за рехабилитацију у Бањи Ковиљачи. Више од 30 година припремам и организујем један од предсаборских дана Вуковог сабора.
Шта за Вас значе гусле?
Као човеку који је рођен и одрастао у породици патријархалног васпитања, гусле и епска песма заузимале су високо место у хијерархији традиционалних вредности. Гусле су моја љубав, моја опсесија, моје бесане ноћи. Духовни извор, који напаја и оплемењује моју душу, а сама помисао да припадам роду, који у својој културној баштини поседује овакав „драгуљ“ какве су гусле, чини ме изузетно срећним.
Услишите нашу радозналост и откријте чиме је мотивисан ваш надимак Сердар?
Мирко Добричанин, књижевник и гуслар, пре 25 година, као председник Савеза гуслара Југославије, био је одушевљен начином рада наших гуслара, а посебно радом у основним и средњим школама, нагласивши да је у томе и права суштина у популаризацији гусларске вештине и уметности и очување епске поезије од заборава. Том приликом је он, вероватно у шали, предложио да се мојој маленкости додели титула сердар, што је остало као надимак који су гуслари и грађани Лознице прихватили, имајући у виду изузетан допринос на очувању гусала, епске поезије и традиције у Вуковом крају.
Шта бисте млађим генерацијама поручили у вези значаја и вредности гусала?
Гусле су осим музике и „људски разговор“, смотра изворног стваралаштва, мелем ранама српским, наша духовност, наше памћење и сл. Гусле и епска поезија су афирмација нашега постојања. Кроз епску поезију, или како се често данас каже, кроз гусларску песму, коју се вековима преносили са колена на колено и тако сачували наше културно обележје, покушавамо да не заборавимо давне битке, херојске подвиге и тадашње вредности, и да тако сачувамо свој идентитет. Основни задатак гусала и епске поезије јесте да сачувају спомен о великим јунацима и знаменитим историјским догађајима у времену и простору. Гусле су сведок свих епских победа и пораза током векова.
Имају ли Ваши савременици довољно слуха за за ваш гусларски и животни ентузијазам? Шта бисте им овом приликом и овим поводом казали?
У овим суморним временима, у општој кризи и и паду свих, па и моралних вредности, појединци својим арогантним понашањем ниподиштавају нечији рад и труд и, свесно или несвесно, успоравају делатности које се тичу заштите гусала.
И као љубитељ гусала и епске поезије и као чове, желео сам да дам свој максимум и у оквиру гусларске секције КУД „Караџић“, снагом ентузијазма, а у складу са својим интелектуалним и стваралачким потенцијалима, да би гусле добиле оно место које им заиста и припада. Спадам у ону категорију људи чији скроман допринос говори уместо њих.
Одрицања на путу ка истинским вредностима су велика. Можда за крај разговора да дате коментар и о томе.
Радим колико год могу, за добробит гусала, а то подразумева и велика одрицања. Велика љубав према гуслама и помисао да радим на унапређењу нечега што је вековима утемељено у нашој бити, у нашој култури, у нашој традицији, представља и моју личну моралну сатисфакцију.
Разговор водиле гимназијалке Миља Митровић и Сања Миленковић (III2)
Разговор је објављен 2011. године у „Вуковом гласнику“.
