Književnost

Svet na granici između XIX i XX veka okrenuo je svoje snage  nauci, tehnici i umetnosti. Industrijalizacija u ovom periodu dovodi do koncentracije kapitala, ali i stanovništva u gradovima. Gde se stvara kedan novi vid  života. Stvara se jedna nova psihologija čoveka industrije, nauke i grada. U to vreme Frojd i društveni teoretičati raskidaju sa nekadašnjim shvatanjima o racionalnosti ljudi, ističući upravo suprotno njihove instinkte ukorenjene u nesvesnom. I filozofi, Niče (Friedrich Wilhelm Nietzsche) i Šopenhauer (Arthur Schopenhauer), veličaju iracionalno, utičući na književnike da se pobune protiv tradicionalnih formi i izraza koje vladaju u evropskoj kulturi. Vrši se nagla promena ukusa, mode, u svemu tražeći novo, često novo radi novog, stvarajući modernizam.

Modernistički pisci su otišli, kao i Frojd (Sigmund Freud), dalje od površnih pojava u potrazi za dubljom realnošću, skrivenoj u samoj ljudskoj psihi. Pisci kao što su Tomas Man (Thomas Mann), Marsel Prust (Marcel Proust), Džejms Džojs (James Joyce), Avgust Strindberg (August Strindberg) i Franc Kafka (František Kafka) su istraživali unutrašnji život pojedinca i psihologiju ljudskih ondosa. Bave se odbacivanjem vrednosti i običaja svog vremena, opisujući bol ljudi, sklonih samodestrukciji. Pokazali su snagu iracionalnog, privlačnost primitivnog, raskidajući sa konvencijama.

Velike revolucije na istorijskom platnu dovode do korupcija i bogaćenja buržoazije, što navodi pojedinca na povlačenje iz društvneog života. Strindberg je u svojim prvim delima pisao o korupciji u Stokholmu. Ovo doba je predstavljalo i početak prvog talasa feminizma. Sam Strindberg se bavio i muško-ženskim odnosima, naročito ravnopravnošću žena u „Brakovima I“. 

Kriza kapitalističkog uređenja i kriza pozitivizma krajem XIX veka su odredili pravac škole simbolizma. Simbolisti su odbijali da u književnosti služe praktičnim  ciljevima, tražeći šire obrazloženje za nju, išli su svojim putem, stvarajući slobodan stih i novi stil. Teži se da poezija prestane da bude imitacija i postane kreacija. Pesme prestaju da budu govor, oslobođene su pojmovnosti, maksimalno opterećene muzikom i vizuelnom dinamičnošću. Verlen (Paul Verlaine)  i Bodler (Charles Baudelaire)  su išli za muzičkim efektima, koristeći veće metričke slobode-inspirisani Vagnerom (Wilhelm Wagner), dok je  Blok (Александр Блок) koristeći raznoliki ritam pisao bogato instrumentalne pesme, sa zgusnutim simbolima.

Jedan od najpoznatijih prestavnika simbolizma Artur Rembo (Arthur Rimbaud) je smatrao da tamo gde ima simbola ima i hermetičnosti. Ovaj pravac odlikuje i hermetičnost koja odbacuje stvarnost jer je nestvarna, društvo, jer je nedruštveno. Previranja na političkoj sceni, dekadentnost umetnosti, nepolitičnost je  izazvalo povlačenje pesnika u svoje pesimističke okvire. Besciljnost, siromaštvo i svetski bol, se vide u delima Aleksandra Bloka, koji je deo grupe „ukletih pesnika“. Osim njega Pol Verlen, Šarl Bodler, Stefan Malarme (Stéphane Mallarmé), Artur Rembo i drugi su bili nesrećni ljudi i kao pesnici i veoma lošoj situaciji.

Prvo izdanje zbirke „Cveće zla“ Bodlera bilo je sudski zabranjeno, a on optužen za nemoral. Pesnici su se našli u raskoraku sa tradicijom, preispitivanjem granica koje je ona uspostavila kidajući okove koji ih vežu za prošlost. Samo preispitivanje granica omogućilo je i njihov prelazak i postavljanje novih, te su česti slučajevi prelaska umentika iz jedne u drugu granu umetnosti, kao i njihovo druženje i bliska saradnja. Apoliner(Guillaume Apollinaire) je radio sa slikarima, najviše sa Pikasom (Pablo Picasso), na izgradnji nove estetike. Objavio je zbirku „Kaligrami“ gde je spojio slikarske elemente sa poetskim. Dok Kafka, družeći se sa Brodom(Max Brod), Baumom (Frank Baum) I filozofom Velčom (Felix Weltsch) ,počinje da objavljuje skice, pored svojih literarnih dela.

Arhitekta Adolf Los (Adolf Loos), počinje da piše časopis „Das andere“ čime uvodi zapadnu kulturu u Austriju. U ovom periodu časopisi igraju veliku ulogu. Žan Moras (Jean Moréas)  je objavio 18. septembra manifest simbolizma u listu Figaro. Časopisi počinju da objavljuju manifeste modernizma, otvorivši novi list modernog života. Budimpešta postaje prestonica avangarde i svoj stav objavljuje u časopisu Njugat(1908). Grof Hari Kesler(grof Harry Kessler) , zaštitnik grupe Nabis objavljuje u Berlinu časopis Pan, a potom 1896. objavivši časopis Jugend, Minhen postaje prestonica moderne.

Nazad na početak